Досадно је господо живети на овом свету.

Н.В.Гогољ

Почињем записник о стварном стању:

а у сну сам видео:

бескрајна пуста поља, црне воде мртваје,

шуме са бакарним лишћем, згрчена тела у блату,

патрљке прстију у пепелу

и ужаснуте очи што још вапе

за Спасењем, Богом, Надом…

Го(во)рим.

Х

Народна савест, народна воља, народна књижевност,

народна имовина, народно право, народна потреба,

народна свечаност и народна туга.

Све досади.

Пролећа у стиховима болесних песника, страшни

светови Достојевског, јесењинско умирање,

кафкијанска тескоба, Сартров егзистенцијализам.

Све досади.

Кратке љубави, наркотици, алкохолне магле,

тајне женства (вечно отварање ружичасте руже),

поглед на неговане вртове, хлеб и игре.

Све досади.

Жлезде и звезде, еротика високог домета,

електричне јегуље бедара, искушење смрти

у оргазму и у бићу варнице дамара.

Све досади.

Мрачни срдњи век, пораз хришћана на Косову, инквизиција,

данак у крви, пуцањ крај Миљацке, Плава гробница

Октобарска револуција, нацизам и чиста лирика.

Све досади.

Курвиче, курвићу, курвице, курво

курваљу, курвештијо, курветино

-махни, душо, ђаволовим репом.

Тресибаба, 1986.

]]> http://constantine7.wordpress.com/2008/08/08/%d0%be%d0%b4%d0%bb%d0%be%d0%bc%d0%b0%d0%ba-%d0%b8%d0%b7-%d0%bf%d0%be%d0%b5%d0%bc%d0%b5-%e2%80%9e%d0%b4%d0%be%d1%81%d0%b0%d0%b4%d0%b0%e2%80%9c-%d0%b7%d0%be%d1%80%d0%b0%d0%bd%d0%b0-%d0%b2%d1%83%d1%87/feed/ КОНСТАНТИН http://constantine7.wordpress.com/2008/07/24/24072008-1449/ http://constantine7.wordpress.com/2008/07/24/24072008-1449/#comments Thu, 24 Jul 2008 13:18:43 +0000 КОНСТАНТИН http://constantine7.wordpress.com/?p=103

1. Глоон одглоновао у Котор. Не ради му гпрс па планира да тражи интернет кафе пошто се инфилтрирао у нови посао. Ради од 7 до 19. Послао сам му адресу једног фенси педерај клуба. Сат нета 2 евра.
2. Ишао сам у село да сечемо дрва и у старој кући, коју сам већ помињао у претходним списима, нашао сам коферче покојног деде које је носио у рат. Садржај је био више него интересантан, писаћу много опширније о томе.
3. Завршио сам project 4. Занимљивост везана за њега је то што је урађен комплетно, нема лупове бубњева већ одсвиране или нацртане бубњеве, како год. Бас такође. На претходним сам бас свирао на гитари, мрзело ме да позајмљујем бас. И није блуз, штавише нема никакав блуз елеменат. Project 4 је првенац, на њему сам се, у ствари учио и откривао детаље за прављење ритам секције и једина мана је што су јој гитаре креативно подређене. За гитаристу је нормално да прво смисли песму на гитари па онда да се прави бубањ и бас а у овом случају је обрнуто. Чућете. Није нека песма, значи важнија је продукција.
4. Чуо сам две фасцинантне изреке:

а. Очи плаше а руке слободе.

б. Има да легне ко шака на пичку!

Прва се односи на детињство моје старе колегинице, кад је први пут почињала са осталом дечурлијом да окопава кукуруз. Њива је била велика а то значи џиновска у дечијим очима. На кукњаву и неверицу малишана, баба им је говорила: „Не бојте се деца, очи плаше а руке слободе.“ То значи да само треба започети посао иако је огроман. Онда ће вас руке охрабривати да гурате даље.

Друга се односи на испијање пива. Може и на штошта друго.

Рекламе! Рекламе! Рекламе! Глоон отворио блог чудовишног садржаја –невиђено! Нови прјекат (бр.3) на Constantine project! (линк у сајдбару) Уживајте или се гнушајте, по вољи.

За припрему пржена потребно је

• Црни лук – једна главица
• Паприка слатка – пет комада
• Парадајз – један овећи
• Јаја – три комада
• Со, вегета, бибер – по укусу

У овећи тигањ пропржити ситно сецкан црни лук и паприку. Кад омекшају додати парадајз, сецкан на коцкице и подлити са мало воде да не загори. Посолити и зачинити по укусу. Кад се све издинста додати претходно умућена јаја, која ће врло брзо повезати масу и то је то. пржено је готово. Уколико сте љубитељ егзотичних јела и ово вам је, онако, сасвим сељачко, на крају припреме додајте сушено мудо у праху андалузијског јарца и као и седам леђних пераја женке амазонског скалара, које можете наћи у свим боље снабдевеним продавницама. Јело прекрстите у Џамболаја ала Константин и угођај ће бити потпун. Пријатно!

О Глооне превасходни, да ли нисте добро прочитали или се, по старијим навикама шизоидно намћоришете? Да ли знате да по извршеној монтажи акумулатора на спејсшатл обавезно морате проверити пуњење на истом а оно код шатлова који имају алтернатор мора бити у границама од 13,8 до 14,4 волти? Да ли сте можда заборавили да је акумулатор радно способан са густином киселине 1,240 гр/цм3 на +25 степени по целзијусу и напоном од 12,5 волти? Пошто ми је претходни акумулатор настрадао из непознатих разлога (најбољи би био – старост) није згорега проверити стања разноврсних напона на инсталацијама шатла. Да ли је Константин икада имао бесмислене и непотребне идеје?

Што се тиче „нормалних људи“, према вашем схватању истих они су, очигледно, у заблуди од најранијих дана. Веровали су у системе који не постоје (о системима је већ било речи нашироко) и да морају имати одређене способности, што мајсторске, што духовне како би функционисали у животу. Али авај! Понављамо се ради резимеа; никакве врхунске способности нису потребне! Потребно је само доћи у Београд и бити упоран, упоран, упоран. И не бити ментално заостао претерано. Друго је питање колико би ми волели да идемо у свеколики прождирач српског новца. Видите, то је мене донекле заболело на „прослави“. Видите ми, о Глооне, имамо сијасет бољих способности у односу на наше другове који су били упорни али то нама на југу не вреди ни пишљивог, усраног, смрдљивог, микробима зараженог и здуваног боба!

Гитару ћемо сликати у одређеном тренутку, може у суботу касно поподне и турићрмо слику и овде да виде читаоци на каквом сте ви мајсторском нивоу кад је израда гитаре у питању, да вас не би сматрали само за још једну космичку дилеју или, не дај Боже, плод моје маште. Него јебеш БГД, дидемо на базен у недељама?

П.С.

Куј не је гибаницу не треба ни да живи!

Лепо је мени говорио тата: „Зими носи једење а лети дреју!“, што у преводу значи „Зими са собом носи храну, а лети блузу“. Те јулске вечери киша је падала и није стала, што кажу „оправила се“, моје ноге у јапанкама (зашто их зову јадранке није ми јасно) су промрзле као на Игманском маршу, а да ствар буде још гора морао сам да одем пешке код мајстора по кола. Тако стигох кући око поноћи са поправљеним аутом и радосном вешћу да треба да променим акумулатор што у преводу значи шездесет евра, псујући киши све милосно и красно, што пада нека пада, треба, ал’што баш кад сам отишао на посао обучен као за плажу. Ујутру, у пола пет, сам отишао на прославу петнаестогодишњице матуре у Београд. Аутобусом.

Прослава је сасвим неприкладна реч у овом случају. Шта ту има да се слави? Исто сам мислио и кад смо „славили“ матуру. Стварно ми је деловало глупо да славим распад и расуло једне дружине која је представљала једину светлу тачку у току школовања. Зашто? Зато што сам ишао у војну гимназију. Док су се остали лудо забављали са девојкама, облачили се како су хтели и пуштали косу ми смо јели говна упрегнути у један извештачени, неприродни и сасвим нехуман систем. Кад се на све то дода брдо комунистуичких просеравања и разјапљене чељусти туђинског велеграда испада суморна слика. Tо тврдим у своје име, било је ту и оних за које је долазак у војну школу био испуњење свих снова, мада такве не разумем баш најбоље. Дакле нисам отишао да славим „нешто“ већ да видим другове па и казамат од интерната и изузетно лепу зграду школе саграђену још за време Краља Петра. За те грађевине ме једино вежу успомене на парче моје младости, само зато што је моја, не и зато што је била лепа.

Нисам био одлучан. Затим, нисам био ни стрпљив. Те мане ме прате и данас, мада процес мог сазревања је завршен тако да то више и није битно. Завршиле су посао кад је требало да променим погрешно одабран пут. Променио сам га са једно осам година закашњења. Боље икад него никад.

Кад сам стигао нисам осећао ништа. Само сам се сећао осећања из оног времена. Поздрави. Шест седмина људи се угојило, две трећине напустило војску, они што су дошли, нешто мање од половине, успели у животу. Неки изгинули у ратовима, Бог да им душу прости. Запалили смо им свеће у оближњој цркви.

Отишао сам са три друга пешке, кроз парк, до школе. Нисмо хтели колима мада су и претерали са понудама да нас повезу. Кад смо прошли преко две хиљаде пута кроз њега било би идиотски да не прођемо и сада. Успут смо попричали о породичним несрећама и срећама. И попили моју пљоску са домаћом. Не памтим кад ми се последњи пут толико пило.

Моја школа. Стара и једна од наотменијих и у Европи. Приметих како су неки кретени од молера замазали по ивицама мермер и зидне лампе и зачудих се да то није обрисано, обично су војна лица перфектне цепидлаке. Замислите Ролс-ројс коме су приликом фарбања малчице замазали браве и фарове и оставили то тако. Руковао сам се само са два професора и једним капетаном, не зато што имам нешто против њих већ зато што ме се сигурно не сећају. Чему онда баналности?

У ресторану ме заболела глава несносно. То ми је покварило доживљај. Јеловник је био крајње прост. Изузетно прост. Знали би да га припреме и бравари. А ресторан успешан, додуше са прелепом терасом међу дивним дрвећем. То доказује да таленат и мајсторија нису, скоро, ни у каквој вези са успехом. Дан је био прелеп са изузетно пријатном температуром. Наше одељење за једним столом, један јебиветар који је то остао и дан данас, зеза најбољег ученика из одељења:

-Колико људи је под твојом командом?!

-Шта ја знам…

-Сто? Педесет, колико?

-Не знам тачно…

-Под мојом јурисдикцијом је шестодвадесетпет запослених, еј, пази, ЈА… ЈА…-смеши се јебиветар како само он уме.

У то време ми се стужнило. Као што сам и могао да очекујем, испливала су само туробна осећања из оних дана. Пошто је и мог друга код кога сам требао да спавам заболела глава, кренусмо. Нисмо били међу првима. Опет пешке кроз парк до тролејбуса. Тада сам осетио да ми недостаје породица иако нисам био одсутан ни цео један дан. Београд ми се учинио тако одвратан са свом својом гужвом, мегаломанијом, добрим пословима и недоступним пољима. Као да нисам живео у њему пет година.

Успавао сам се око пола девет и спавао до пола шест уз повремена, ничим изазвана, буђења. Тада сам кренуо. Дивно и пусто Београдско недељно јутро. Увек ме је фасцинирало кад сам се враћао са малобројних журки. Некада. Разгледам из тролејбуса. Леп је град, мамицу му, стварно је леп. Но, шта вреди, срастао сам са својом запиздином, мирном и пространом. Урбана дивљина је мит. Нема дивљине без простора. Ни слободе.

Страст је кад вашем брату другарица да Маршал појачало, главу плус звучну кутију, на коме је свирао неки њен рођак пре двадесетак година. То је, знате, оно огромно Маршал појачало које белосветски рокер ако нема на сцени онда је потпуна пичкица под условом да није женско. Страст је затим кад га брат са екипом и стрепњом укључи а разочарење је кад из њега избије густ дим. Мртво. Међутим страст не мирује већ прелази и на вас на следећи начин. Брат извади електронику из појачала, једна плоча са деловима и трафоима, пошто се додатно острастио откривши на интернету да је то појачало из 1968 год и ручни рад (handmade), затим га тутне вама да га однесете Сими из Балканике који је не велики већ универзални мајстор јер је направио инструмент по замисли Николе Тесле, крстио га Нинеман и дао Сањи Илићу да на њему изводи акробације. То зато што идете случајно у Симином правцу. Брат зове Симу, он може да вас прими у 20:00 сати ви стижете у 22:00, дакле неизводљиво, враћате појачало кући и остављате страст на стендбају да светли црвеном тачком док се Сима не врати из Лознице и Херцег Новог у датом тртенутку.

Страст је и кад брат инсталира програм за прављење ритам секција али не нареже инсталацију. Програм вам је наравно потребан и онда кажете брату да набави. Он се упути код тату-мајстора који је уједно и басиста да тражи диск, међутим тату-мајстору је пао систем па је растурио и компјутер и дискове и дотични никако не може да нађе. Онда брат тражи програм од гитаристе из локалног хеви метал бенда Styptic али се испоставља да је и он узимао од тату-мајстора тако да је случај изгубљен. И нико није нарезао копију. Страст не мирује, тражите програм на нету, у међувремену вас брат теши да ће узети од свог бубњара мање професионалан програм али такође добар. Налазите сајт са даунлоадом и онда на сцену ступа друг Јеша (гик) који иако има брз интернет, програм скида данима јер је велик 2,1 гигабајт и састоји се од двадесетак фајлова. Ви му се успут, острашћени, пењете на главу безбројним позивима и смс порукама. И сада, док друг Јеша покушава да инсталира програм и да види да ли су сви фајлови у реду ви смирујете живце и страст пишући и ишчекујући његов позив.

Нус појава страсти је кад вас жена отера у 3пм и добије напад лудила зато што сте упропастили заједничко преподне свирајући и штелујући боје и програме четири сата. Тако испаднете говнар због страсти.

CONSTANTINE PROJECT

је угледао светлост дана. Уживајте!

Јебо’ е-снајпс

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Ипак да напишем зашто не пишем. Ја. Мада и многи из мојега блогрола не пишу. Бар половина.

1. Због лепог времена. Мислим да то утиче и на остале.

2. Зато што сам набавио програме Nuendo3 i Guitar Rig 3 па помоћу њих свирам и снимам некакве инструментале. Продуцирам јеботе! Сан снова.

3. Зато што сам купио нове Fender жице, 009, модел 3150L, па ми гитара штимује као швајцарски сат што је фасцинантно ако се има у виду да су претходне жице биле већ зреле за предшколско.

4. Зато што сам урадио генерално чишћење гитаре јер је стасавајући за малог матуранта попримила изглед каквог артефакта поново актуелног и никад досадног Индијане Џонса.

5. Зато што гледам Discovery & National geographic (боли ме курац ако сам погрешно написао) које пре нисам имао. Криво ми што немам History chanel, мада има некакав Zone Reality који је трагикомично забаван.

6. На крају, пар сасвим небитних разлога:

а. Посвећујем пажњу ближњима.

б. Почео сам да пишем блог зато што сам имао комплекс ниже вредности, понајвише због радног места на коме сам био у то време, дакле да бих показао да поседујем некакав ниво ума који не само да није потребан за обављање таквих послова већ је и непожељан. Пошто сам већ годину дана на мом одговарајућем full loodilo куварском радном месту, потреба за таквим видом истицања се смањује. Сада ме на блогу једино држе дивни (ништа мање занимљиви) људи и жене из мојега блогрола. Пријатељство невиђено! Да не кажем виртујелно.

П.С.

Заборавих да поменем новог становника нашег дома. Зове се Мицка.

Зашто невоћни? Зато што је много погоднији за варијанте лешник, капућино, чоколада и тако то. Воће (сецкано или кандирано) може да се дода на базу од ваниле. Елем, за једну туру потребно је:

• јаја 4 комада
• шећер 6 кашика
• екстрат 1 комад (лешник, ванила, рум, кесица инстант капућина…по жељи)
• ванилин шећер
  

Ово је, дакле, материјал потребан за основу. Четири жуманца умутити са пет кашика шећера и једним ванилиним шећером. Посебно умутити четири беланца са једном кашиком шећера а шлаг умутити са раствореним хладним капућином. Уколико се користи екстрат, шлаг умутити стандардно са водом па напослетку приликом мешања додати екстрат. На крају све сјединити и измиксовати док се маса добро не уједначи. Том приликом можете додавати у масу шта вам је мило & драго, на пример рендисати чоколаду (нестле или милку, она за кување је одвратна - проверено), измрвити какво чајно пециво или плазму (да не кажем “кукиз” како ли се пишу јебемли их), па мрвљене лешнике, неслан кикирики, сецкане карамеле, ма све што мислите да ће се слгати. Можете ставити и нешто што се не слаже, експериментисањем се откривало свашта у историји кулинарства. Свакако пробајте овај рецепт, врућинчине стижу, материјал је јефтин а испада пуно. Ајд…